20.08.2017.

Jedan dan u Beogradu


Danas nema saveta, preporuka. Samo jedna topla, iskrena priča iz srca. Beograde, volim te.



Grad koji volim. Koji nikad ne spava. Koji je živ. I ja sam nekoliko godina živela u njemu, dok sam studirala. Danas, u njemu su neki mnogo dragi ljudi, koji su mi u srcu.

Oduvek su nam se energije poklapale, Beogradu i meni. Zavolela sam ga još tokom srednjoškolskih dana, kada sam odlazila tokom raspusta kod starijeg brata. Tada sam upoznala Zvezdaru i Bulevar kralja Aleksandra... A postepeno, i ostale delove, krajeve i ulice. U svakoj sam pronašla nešto jedinstveno.

Tokom studija, bez obzira na svakodnevne obaveze, upijala sam parkove, ljude, trolejbuse i tramvaje... Nisam stizala toliko da ga istražim, istina, jer sam, kao i mnogi drugi studenti iz ostalih mesta Srbije, vikendom odlazila kući, da budem sa porodicom. 
Neke od najlepših trenutaka sa prijateljima doživela sam tamo. Delili smo iste studentske muke, ali se međusobno podržavali i pomagali. Imali smo omiljeni kafić za jelo i piće kada smo "pri parama", a kada nismo, sasvim lepo nam je bilo i u kafiću "M&M" na faksu. Ili "Piramidi". :-) 

Duh Beograda je bio tu i kada ti je teško. Kada imaš probleme, pa odeš u šetnju, da budeš nasamo sa svojom tugom i mislima i on ti dopusti to, da, ali te ipak obgrli svojim posebnim vazduhom, kao pokrivačem, za utehu. 

Otkako sam završila fakultet, iako sam želela da makar jednom mesečno dolazim, nisam uspela. Prođu meseci dok se organizujem i uspem da ga posetim. I onda, osetim se malo kao turista, malo kao svoj na svome.

Pre nekoliko dana sam ponovo posetila moj voljeni Beograd (hm, da li je u redu da ga svojatam?!) Videla sam se sa dve drugarice i bratom. Da li zbog njih, koje toliko volim, ili zbog toga što sam prošla pored faksa i sedela u Studentskom parku prekoputa, ili zbog samog grada - ili svega zajedno - ali osetila sam takav polet, sreću, a opet i mir, kakav dugo nisam. I na tome ti hvala, Beograde, i svemu što te čini.

Znam da nije sve sjajno tamo, vidim to dobro. Nije sve "cveće i proleće", vidim ja i prazne poglede, muku na licima i užurbanost koja ne dozvoljava da se zastane i udahne. Možda to još bolje znaju oni koji tamo žive. Ali verujte mi kad vam kažem, nije nigde u Srbiji bez toga. Svako ima svoje muke, svuda. I svakom je njegova muka najveća.

Ali u Beogradu sam videla i nadu. I borbu, i odlučnost. I hitrost, onu smislenu, a ne tek puku žurbu. Videla sam osmehe, udisala mirise.
I znam, to je zbog naše zajedničke energije, moje i Beograda. 
Zbog strastvenosti u srcu i očima, zbog dugog i brzog koraka, a zašto? Jer je život sada i svakog dana. 

I samo jedan dan me je povratio iz bezvoljnosti, životarenja i dao mi snagu.

E, zato, Beograde, volim te.  



Нема коментара:

Постави коментар