четвртак, 16. јун 2016.

Trag misli

Dragi moji,

ne zamerite što sam bila neredovna u poslednje vreme sa postovima - imam opravdanje. :)
Radilo se na pripremi moje prve zbirke poezije (onima koji redovnije čitaju moj blog to nije nepoznanica, već sam delila sa vama svoje pesme, a i pisala da mi je zbirka velika želja). 

Ukoliko ste mi među prijateljima na fejsbuk ili google+ profilu, sinoć ste mogli videti i radnu verziju korica, nadam se da vam se dopada. :) Takođe, hvala svima koji su mi pisali na podršci i lepim željama!
A hvala mnogo književnom klubu Sirin iz Beograda koji mi je pružio priliku, podržao me i koji je moj izdavač. 

Zbirka će uskoro biti gotova, plan je do kraja ovog meseca, naime, ostalo je još samo štampanje.
U to ime, poželela sam da sa vama danas podelim dve pesme koje će se naći u knjizi: jedna je o mom zavičaju, a druga više misaona i govori o značaju i moći same reči. 

Pišite mi vaše utiske, želim vam svima lep dan ispunjen pozitivom! :)

Moj zavičaj

Moj zavičaj je tamo gde
Dunav svetluca srebrnim sjajem,
gde je jedno jezero dobilo ime
baš po toj svetlucavosti.

Moj zavičaj nosim u srcu,
i sve drage ljude sa njim.
Moj zavičaj miriše na đakonije.
Mamine i bakine.
Na kolače, ajvar i mekike...
Na bakinu kafu koja me 
već čeka spremljena,
čim najavim da stižem.

Moj zavičaj su i rumunska brda,
lepa, zelena i neobična.
Misteriozna.
Jer samo me Dunav od njih odvaja.

Moj zavičaj je klupa 
u najlepšem parku u Srbiji.
Moj zavičaj je i terasa 
u bakinoj kući.
Kej kojim često šetam
sa drugaricom.

Moj zavičaj je i pijaca,
i sve bake i deke
koji prodaju svoje proizvode
i leti i zimi,
po kiši, suncu i snegu.

Moj zavičaj je
mamina narandžasta kuhinja.
I cveće raznih vrsta.

Morate posetiti moj zavičaj.
Nije daleko.
Čuli ste sigurno.
Veliko Gradište.
Golubac.
Srebrno jezero.


Lepa reč

Kad podigne,
pa osmeh zablista!
Kad usreći, 
pa srce zaigra!

Jedna jedina,
a može slobodno i više,
teško postaje izvodljivo,
dan je obojen.

Lepa reč,
topla reč, 
iskrena reč,
reč iz srca.

A svako to može.
Svako.
Pa zašto se onda toliko ustežu?
Zar nije dobar osećaj nekome ulepšati dan?

Svesnost šta svako ima i može,
ali čuva ljubomorno.
Umesto da deli bezgranično.
Pa, svi imaju prava na sreću.

Lepa reč,
svemoćna reč.
Čuda čini sa ljudima,
daje krila, želju, uspeh, hrabrost.

A šturo se drži unutra,
kao da je potrošna.
Svakom znači, svakom prija,
svakom može biti darovana.

Lepa reč,
topla reč, 
iskrena reč,
reč iz srca.

среда, 08. јун 2016.

Put mašte

fotografija preuzeta sa interneta
I stiže nama sreda i ponovo je veče rezervisano za malo poezije. :)

Danas ću sa vama podeliti jednu svoju pesmu, nastalu pre par meseci u nekom trenu inspiracije...

Ova pesma je takođe prošla i na književnom konkursu i nalazi se u Zborniku poezije "Velesovi fragmenti", koji je uredio i odštampao književni klub Sirin iz Beograda. 

Pišite mi vaše utiske i da li vam se dopada. :) Takođe, volela bih da mi kažete, volite li vi da maštate?
Da li su snovi za vas samo to, nešto nerealno ili su snovi vaše želje, ciljevi kojima težite?
 Kako doživljavate maštu? Mislite li da je ona "rezervisana" samo za decu ili ipak ne?

Do sledećeg posta, koji će biti u petak, pozdravljam vas i šaljem vam veliki zagrljaj i poljubac!
A evo i pesme. :)

Put mašte

Put mašte je
posut zvezdama.
Ne može se korakom
preći.
Mora se lebdeti.
Na kapiji
jedan osmeh udeliti.
Mora se voleti.
I verovati.
Zvonkim glasom 
razgovarati
i veselo
smejuljiti.
Jer mašta voli iskrice
u očima.
Ona ih je i darovala.
Putanju mašte
obasjava
Mesec mlad.
Kao zalog mu se treba
poslati poljubac lak.
Put mašte je
najlepši put.
Do njega se može stići,
ali mora se zvezda
usput zagrliti.

Mora se voleti.
I verovati.

среда, 01. јун 2016.

Rabindranat Tagore - život jednog nobelovca

Rabindranat Tagore (6. maj 1861 - 7.avgust 1941) bio je indijski književnik i filozof.
Rođen je u Kalkuti; studirao je u Engleskoj.
Za života je napisao više od 1000 poema, 24 drame, 8 romana, najmanje 8 tomova pripovetki, više od 2000 pesama, veliki broj eseja...

Bio je i pedagog velike originalnosti. Na svom imanju je osnovao visoku školu za etičko vaspitanje Višva-Bharati zasnovanu na Upandišanskim idealima obrazovanja, koja je kasnije prerasla u univerzitet.

1913. godine je dobio Nobelovu nagradu za književnost, za zbirku pesama "Gitandžali".

Ubraja se u najveće indijske pesnike. Prve stihove je napisao sa osam godina, da bi mu već u 17. godini jedan od prijatelja štampao knjigu sabranih pesama.

Britanski dvor mu je 1915. godine dodelio titulu viteza, koju je Tagore vratio 4 godine kasnije u znak protesta zbog masakra u Amristaru, kad su kolonijalne trupe ubile oko 400 indijskih demonstranata.

Neke svoje stihove je i komponovao, pa je tako "Naš zlatni Bengal" postao nacionalna himna Bangladeša.
Svoju poslednju pesmu je izdiktirao nekoliko sati pred smrt.

Sem zbirke "Gitandžali", još jedna njegova knjiga je vrlo poznata širom sveta: "Gradinar".
Nju ću vam večeras predstaviti, a radi se o zbirci kratkih pesama u obliku priča, sažetih i emotivno napisanih. Tagore ju je objavio u 22. godini. 

петак, 27. мај 2016.

Poezija kao inspiracija

fotografija preuzeta sa interneta
Dobro veče vam želim, dragi moji. 

Za večerašnji post sam vam pripremila vrlo finu poeziju. U pitanju su pesme još neafirmisanog autora, ali pesme koje vredi pročitati i doživeti.

Antonio Tompić je mladić iz Siska u Hrvatskoj i za sad nema objavljenu zbirku i kako i on sam napominje, piše poeziju, onako amaterski, ponekad. Ono što ja mislim je da to i jeste pravi put - poezija se i ne može niti treba pisati "na silu", već kad nas emocija ili misao navede.

Zahvaljujući poeziji sam i dobila priliku da ga upoznam, takođe i da saznam za njegovo pisanje.

Njegove pesme bih opisala kao iskrene, uvek inspirisane unutrašnjim ličnim mislima, koje su nekad odraz određene doživljene situacije, a nekad odraz trenutka. U bilo kom slučaju, pesmu krasi jasan izraz i opis i ono najvažnije: iskrenost.

Lično mislim da se treba obraćati pažnja i na umetnike koji nisu (još) poznati i pružiti im šansu, jer sam imala prilike da se uverim da im kvaliteta nikako ne manjka. Možda su tek na početku svog stvaralaštva i možda će njihovo vreme tek doći. 

Da ne dužim, za danas sam izdvojila dve Antoniove pesme, nadam se da će vam se dopasti, čekam vaše utiske.

среда, 25. мај 2016.

Zahvalnica

fotografija preuzeta sa interneta
Zemlji, na strpljenju, koje možda nekada ne zaslužujemo. Zemlji, koja je svima nama dom.
Ružama, na prijatnom mirisu, slatkom, lepom, omamljujućem.

Očima prijatelja, u kojima sam videla ljubav i pomoć.

Dunavu, koji daruje smirenje.
Zelenim brdima u daljini, na nadi, vraćenoj nadi, makar ostala i zaključana unutra.
Kiši, što mi je omogućila da prodišem. Usredsređenije i smirenije.
Suncu, što me greje.
Pticama i njihovom međusobnom razgovoru, jer uspevaju da me razgale u svakom trenutku.

Noći, koja pruža prostor mislima, noći koja tako mistična i ćutljiva, daje mnoge odgovore.

Hvala B. i O. neizmerno. Na svemu pruženom, a najviše na čvrstom zagrljaju.

"...to maštanje bilo je deo ravnoteže koju je izgradio kako bi nastavio život. A to je bilo najvažnije." 
(Gijom Muso)